Mirovne snage u rešavanju Jugoslovenske krize – magistarski rad Svetlana Janković, potpukovnik, Beograd, 2001.
Recezenti
dr Draško P. Drašković
dr Vladimir Cvetković
dr Zoran Vučinić
ISBN 978-86-904819-9-6
COBISS.SR-ID 137993996
U poslednjoj dekadi dvadesetog veka desili su se kriza i ratovi na prostoru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji su potresli ne samo navedeni prostor već i šire, Balkan, Mediteran, Evropu pa i čitav svet. Mnoga pitanja i problemi iz tog vremena i prostora, ostali su teorijski, naučno neistražena, istorijski neobrađena, pa zahteva od istraživača sadašnjeg i budućih vremena, da to urade. Jedno od tih pitanja jeste i tema ovog rada. Predmet rada je uticaj mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u rešavanju jugoslovenske krize i interdisciplinarnog je karaktera i obuhvata sagledavanje sa aspekta polemologije, međunarodnih odnosa, međunarodnog prava i dr.
Teoretsko utemeljenje ovog projekta, autor počinje definisanjem osnovnih pojmova (Organizacija ujedinjenih nacija, jugoslovenska kriza, mirovne operacije Ujedinjenih nacija, činioci razvoja jugoslovenske krize i međunarodni faktori), cilja, hipotetičkog okvira i načina istraživanja, što je veoma uspešno urađeno. Vremenska dimenzija rada obuhvata period od kraja drugog svetskog rata do 2000. godine, sa posebnim naglaskom na period od 1991 1996. godine.
Rad autorka zaključuje konstatacijom:
Početkom građanskog rata u Jugoslaviji, formirana i najzad okončana je mirovna operacija UN u jugoslovenskom sukobu. To je najsloženija, najobimnij i najskuplja operacija u praksi UN. Svojevrstan i jedinstven paradoks je zamenjivanje snaga UN angažovanjem snaga NATO.
Takođe autorka ističe da su UN ipak doprinele ublažavanju nekih aspekata krize u bivšoj Jugoslaviji:
- obustavjanje rata u Hrvatskoj slanjem UNPROFOR-a u okviru Vensovog plana,
- sukobi u Bosni i Hercegovini bili bi žešći bez prisustva UNPROFOR-a,
- pružanje humanitarne pomoći, ustanovljavanje bezbednosnih zona, razmena zarobljenika, uspostavljanje najminimalnijih uslova za život u mnogim delovima Bosne i Hercegovine,
- humana uloga Visokog komesarijata za izbeglice (UNHCR),
- aktivnost predstavnika UN u stvaranju uslova za pregovore direktno zainteresovanih strana i posredovanju među njima (Butros Gali, Sajrus Vens, Torvald Stotengerg, Jasuši Akaši i dr.)
Autorka na kraju konstatuje: „Angažovanje mirovnih snaga UN je opredeljujući uticalo na tok i način rešavanja jugoslovenske krize“, s preporukom da ova organizacija mora biti delotvornija i u univerzalnom okviru korenito revitalizovana, da bi odgovarala nameni svetske zajednice.