Svetlana Janković, za portal Storyteller
Reakcije države na klimatske katastrofe u Srbiji i dalje se zasnivaju na podacima o broju stanovnika, umesto na individualnim potrebama najosetljivijih grupa. Uprkos zakonskom okviru i usvojenim strategijama, rodna perspektiva izostaje iz lokalnih planova zaštite i spasavanja. Rezultat je sistem koji prepoznaje štetu na objektima, ali ostaje slep na produbljivanje društvenih nejednakosti u kriznim situacijama.
„Poplava, toplotni talas ili požar će drugačije pogoditi stariju ženu koja živi sama, samohranog roditelja sa malom decom, osobu sa invaliditetom, muškarca koji radi na otvorenom ili domaćinstvo bez automobila i pristupa internetu“, objašnjava Svetlana Janković, predsednica Centra za podsticanje dijaloga i tolerancije Čačak.
Janković objašnjava da su odgovori države na klimatske rizike neosetljivi zbog podataka na koje se oslanja prilikom procene rizika. Procena ranjivosti zajednice nije moguća ako je prikazan samo broj stanovnika koji žive u ugroženom području, bez broja ljudi koji žive sami, osoba kojima je potrebna pomoć pri evakuaciji, samohranih roditelja, domaćinstava bez prevoza ili ljudi koji nemaju pristup informacijama.
Rodna perspektiva je neophodna za adekvatnu procenu ranjivosti zajednice
Rodna perspektiva nije sistem koji je namenjen ženama, već prikaz da različiti ljudi nemaju iste uslove, resurse, odgovornosti i mogućnosti da se zaštite od istog rizika.
Svetlana Janković je, zajedno sa Zoricom Mršević sa Instituta društvenih nauka u Beogradu u radu „Klimatske promene kao jedan od uzroka globalnih migracija“, ukazala da klimatske promene nisu samo ekološki problem. One utiču na pojavu prirodnih katastrofa, uništavanje privrednih aktivnosti, gubitak egzistencije, siromaštvo i migracije.
Kako bi procena ranjivosti jedne zajednice bila relevantna, neophodno je pridržavati se Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. Zakon jasno propisuje neophodne mere za razumevanje žena, kao i dece, starijih lica, osoba sa invaliditetom i druge. Pored toga, dodaje Janković, Zakon obavezuje da se procena rizika i plan zaštite i spasavanja izrađuju na nivou jedinica lokalne samouprave, kao i da se plan izrađuje na osnovu procene rizika.
Važnost pomenutog načina procene se ogleda u istraživanju „Rodna analiza posledica poplava u Srbiji 2014. godine”, koje je sprovedeno uz podršku Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Cilj istraživanja je bio da se utvrde razlike u posledicama poplava kod žena i muškaraca, kao i da se napišu preporuke za rodno osetljivo planiranje upravljanja u vanrednim situacijama.
Nepismeno stanovništvo, starije osobe, osobe sa invaliditetom, samohrani roditelji su prepoznati su kao dodatne osetljive grupe. U istraživanje je navedeno da se posledice prirodne katastrofe ne mere samo uništenim objektima, već i otežanim pristupom zdrastvenim i socijalnim uslugama. U to spadaju situacije u kojima žene izgube posao da bi preuzele brigu o deci ili starijima.
Tokom poplava u Srbiji 2014. godine, kako je zabeleženo u pomenutom istraživanju, spasioci su, u skladu sa prioritetima, evakuisali žene i decu iz njihovih domova, dok su muškarci često ostajali da zaštite kuću i imovinu. Takav način evakuacije u pojedinim slučajevima nije odgovarao porodicama, koje su nastojale da ostanu zajedno. Svetlana Janković smatra da bi u takvim situacijama bilo delotvornije omogućiti porodicama da, kada bezbednosni uslovi to dopuštaju, žene i muškarci zajednički učestvuju u zaštiti svojih domaćinstava i imovine.
Takođe, tokom poplava prioritet za spasavanje su bila deca do 15 godina sa roditeljima/starateljima, trudnice, bolesne i nepokretne osobe. Ispitanici su smatrali da su spasiosci izgubili mnogo vremena u traženju osoba koje su imale prioritet. Zabeležen je primer iz Obrenovca, u kome su spasilački timovi prolazili pored kuća u kojima su ljudi čekali spasavanje jer su imali naređenje da pronađu trudnicu na zadatoj adresi.
U izveštaju o poplavama u Srbiji, navodi se i da je dolazilo do prisilnog razdvajanja beba od majki. Uzrok tome je pogrešno razumevanje instrukcije da deca imaju prioritet u spasavanju, što potvrđuje i UNICEF-ova analiza položaja dece u Srbiji tokom poplava, koja je objavljena 2014. godine.
Uključivanje žena u donošenje odluka je obavezan korak
Da bi se jednako procenila slabosti i snage žena i muškaraca, neophodno je da i žene budu na mestu rukovodećih pozicija na kojima mogu da donose odluke, kao i u ulozi spasilaca, smatra Janković.
„Osnovnu obuku za pripadnike vatrogasno-spasilačkih jedinica 2019. godine završilo je 213 polaznika, od kojih su žene činile samo 4,22%. Na konkursu 2020. godine, nakon selekcije, primljene su samo dve žene od ukupno 211 polaznika, odnosno 0,94%“, kaže ona.
Iznosi i podatak da u 2019. godini nijedna žena nije bila polaznica obuke za rukovodeći kadar, za strateški nivo vođenja vatrogasno— spasilačkih jedinica. Ovakva situacija ne pogađa samo žene, nego čitavu populaciju, jer država ne vidi različite perspektive problema.
„Ravnopravnost žena u spasilačkim profesijama nije pitanje nedostatka sposobnosti, već uskraćenih prilika, stereotipnog omalovažavanja, umanjivanja ženskih sposobnosti i profesionalnih kompetencija“, kaže Janković.
Žaklina Živković, izvršna direktorka organizacije za političku ekologiju „Polekol“, govori da rodna perspektiva i adaptacija na klimatske promene kao posebne javne politike postoje u strateškom okviru Srbije. To su Strategija za rodnu ravnopravnost i Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove. Problem je u tome što rodna perspektiva u klimatskim politikama nije uopšte primenjena.
„Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove 2023–2030. prvenstveno posmatra sektore i klimatske rizike, ali mnogo manje pitanje ko te rizike različito oseća i ko ima najmanje kapaciteta da im se prilagodi“, kaže Živković.
Objašnjava da ne postoji dovoljno istraživanja u ovoj oblasti i da nisu utvrđene potrebe svih osetljivih grupa. Neretko se prepisuju istraživanja drugih zemalja, što dovodi do toga da predložena rešenja ne odgovaraju stvarnom stanju na terenu.
„Klimatski rizici se posmatraju kao pitanje sektora, infrastrukture i prosečnog stanovništva, a nedovoljno kroz društvene nejednakosti – ko ima pristup vodi, ko živi u lošoj infrastrukturi, ko ima mogućnost da se preseli ili prilagodi, ko nosi najveći teret neplaćenog rada“, kaže Živković.
Ona ističe da sistem koji je isti za sve, ne garantuje pravičnost, koja se može postići uočavanjem potreba svih osetljivih grupa, i pravljenjem planova u skladu sa njima.
Žaklina Živković smatra da se najveći nedostatak ogleda u nedovoljnoj povezanosti socijalne i rodne pravde. Najpre bi trebalo uključiti lokalnu zajednicu u definisanje problema i kreiranje potencijalnih rešenja. Saglasna je da je potrebno uključiti žene, kao i druge ranjive grupe, u donošenje odluka i prikupljati podatke koji će prikazati kako različite posledice klimatskih rizika utiču na čitavu lokalnu zajednicu. Neophodno je obezbediti da učešće lokalne zajednice bude stvarno, a ne samo formalno.
Svetlana Janković naglašava da odgovornost žena na rukovodećim pozicijama nije da zastupaju potrebe drugih žena, kao i ostalih osetljivih grupa, već da je potrebno razviti institucionalne mehanizme koji će to samostalno raditi.
Zaključuje da je glavni cilj uključivanja čitave zajednice u odlučivanje, jer bi na taj način zaštita ljudi i stvaranje snažnijeg sistema socijalne zaštite billo mnogo efikasnije.
Različite krizne situacije zahtevaju različite podatke
Ranjivost se menja u zavisnosti od vrste katastrofe, zbog čega su za efikasnu zaštitu neophodni specifični podaci.
Kod toplotnih talasa važno je znati adrese starijih osoba koje žive same, a nemaju mogućnost hlađenja prostora, pristup pijaćoj vodi ili zdravstvenoj pomoći.
U slučaju poplave neophodni su podaci o nepokretnim osobama, samohranim roditeljima i domaćinstvima bez sopstvenog prevoza.
Kada se dese požari ključno je locirati domaćinstva u područjima sa otežanim pristupom, kao i ljude koji nemaju pristup sistemima za rano informisanje o evakuaciji.
Svetlana Janković posebno ističe potrebu žena da se neplaćeni rad prepozna kao faktor ranjivosti. Kada škole i vrtići prestanu sa radom tokom nepogoda, teret brige se automatski prebacuje na žene u domaćinstvu, što dodatno produbljuje društvene nejednakosti. Takođe, prihvatni centri moraju biti projektovani tako da pruže bezbednost, privatnost, odgovarajuće sanitarne uslove i slobodan pristup svim grupama.
Ona podseća na važnost primene Međunarodnih smernica za rodno odgovorno smanjenje rizika, koje preporučuju rodno osetljive procene, sisteme ranog upozoravanja i indikatore za praćenje napretka, uz obezbeđivanje budžetskih sredstava i ravnopravno uključivanje stručnih žena u donošenje odluka.
Izvor: Storyteller